Šta rade komšije?

Hrvatski portali u poslednje vreme otvoreno ističu nedostatke Zakona o javnoj nabavi, i pored otvorenog medijskog hvalisanja na početku primene o povećanju transparentnosti u korišćenju javnog novca.

Posebnu jačinu akcenat transparentnosti dobija kada se uzme u obzir novac "doturen" iz EU putem raznih evropskih strukturnih i investicionih fondova. I mada je javnost saglasna u jednom, a to je da je transparentnost u raspolaganju novcem neophodna, sledeće stavke koje je portal https://lider.media istakao, udaljavaju hrvatski Zakon o javnoj nabavi od bajke u koju su ga prvobitno upakovali.

Prethodno savetovanje sa zainteresovanim gospodarskim subjektima (privrednim subjektima, prim.aut) u cilju transparentnosti podrazumevao je objavljivanje predloga dokumentacije o javnoj nabavci i slanje predloga i komentara zainteresovanih na istu, nakon čega se predlozi razmatraju, usvajaju ili odbacuju uz obrazloženje. U praksi vrlo često nema odziva prethodnom savetovanju, a na objavljen i oformljen tekst dokumentacije, žalbe se mogu dostavljati u fazi pripreme ponude, što se u praksi često čini i produžava sam postupak dodatno.

Niže takse na žalbe, ili zahtev za zaštitu prava, u Hrvatskoj su povećale broj žalbi, od kojih je čak četvrtina neosnovana, tj. bila usmerena na odugovlačenje postupka, opstrukciju, zlu nameru, ili onemogućavanje zaključenja ugovora.

U cilju pospešivanja MMSP (mikro, malih i srednjih preduzeća), novi Zakon ublažio je minimalne zahteve u pogledu obaveznih i dodatnih uslova, kako bi povećao konkurenciju, otvaranjem tržišta nabavki i za manje ponuđače. I umesto da se ovo nadomesti dobrim ponderisanjem kroz kriterijum dodele, cena je opet presudan faktor, što naručiocu ostavlja kasnije problem sa kvalitetom i isporukom.

Hrvatski poznavaoci oblasti javnih nabavki, ogorčeni su prednošću koja se kroz zakonsku regulativu daje novcu Evropske unije u odnosu na novac hrvatskih obveznika. Ova oprečnost posebno dolazi do izražaja u domenu kontrole nad postupcima koji se finansiraju iz EU, gde se, pored Državne komisije, uključuju i eksterni, evropski organi i agencije, čije odluke neretko bivaju drugačije od prakse hrvatskih tela.

Na taj način, kontradiktornošću se stvara nesigurnost, kako na strani ponuđača, tako i na strani naručilaca, praksa biva neujednačena, a i jedni i drugi subjekti nesigurni u svim narednim situacijama po pitanju toga kako treba postupiti.

Tako se sada pred hrvatsku javnost otvaraju dva problema:

- ako je Republika Hrvatska, kao zemlja članica potpuno uskladila svoj zakonodavni okvir sa pravilima EU, zašto su potrebna dodatna pravila i dodatni kriterijumi za postupke koji se finansiraju iz fondova EU?

- Zašto je kontrola trošenja novca EU važnija od kontrole trošenja novca građana RH?