Nazire li se kraj privatizacijama

Anđelka Atanasković, ministarka privrede, najavila je raspisivanje tendera za dvadesetak preduzeća

Anđelka Atanasković, ministarka privrede, najavila je da će u narednom periodu pojačati aktivnosti na privatizaciji i raspisaće javne pozive za prodaju dvadesetak preduzeća. To praktično znači da nova ministarka nastavlja tamo gde je stao njen prethodnik Goran Knežević.

On je tačno pre dve godine 28. novembra 2016, na predstavljanju „Bele knjige 2016” Saveta stranih investitora, izjavio da „očekuje da proces privatizacije u Srbiji bude završen do kraja mandata ove vlade”. Mandat te vlade istekao je 3. juna, a za vreme njenog trajanja prodati su giganti poput RTB Bora, „Galenike” i PKB-a, ali je u postupku privatizacije ostalo još 78 preduzeća.

Kada će konačno privatizacije državnih preduzeća biti skinute sa dnevnog reda i kada će Međunarodni monetarni fond prestati da nas opominje da prodaja državnog kapitala mora da bude okončana?

Atanaskovićeva je na Beogradskom ekonomskom forumu rekla da očekuje iskorake kada je u pitanju privatizacija „Petrohemije”. Ona veruje da će za ostale velike kompanije naći rešenje.

Inače, u planu Ministarstva privrede jeste da u ovoj godini oglasi prodaju sledećih preduzeća: MSK Kikinda, „Petrohemija” Pančevo, „Lasta” Beograd, „Jat apartmani” Kopaonik, „Jadran” Nova Gajdobra, „Krušik plastika” Osečina, „Rudnik” Kovin, „Jugoslovensko rečno brodarstvo”, „Severtrans” Sombor, IP „Rad” Beograd... Tako je bar „Politici” rečeno u ovom ministarstvu krajem januara, kada još nije bilo naznaka epidemije kovida 19. Tom prilikom je takođe naglašeno da će tenderi moći da budu raspisani za oko 40 preduzeća, dok će preostala otići u stečaj. Da li su planovi u međuvremenu promenjeni, nije nam odgovoreno u Ministarstvu privrede.

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, kaže da privatizacija u Srbiji traje od 1989. u više talasa i sva preduzeća koja su trenutno u procesu prodaje nuđena su više puta, možda neka više desetina puta u okviru različitih modela privatizacije sa raznim olakšicama.

Prema njegovim rečima, očigledno je da ta preduzeća nemaju vrednu imovinu. Odavno su izgubila vezu sa dobavljačima i kupcima. Prezadužena su, to jest njihova imovina je daleko manja od obaveza. Neka od njih su izgubila tržišnu poziciju i tehnologije kojima raspolažu su prevaziđene. Nisu atraktivna zbog poslovnog prostora. To su sve razlozi zašto ta preduzeća nisu prodata do sada.

– Otežavajuća okolnost jeste i postojeći Zakon o privatizaciji, koji ne daje mogućnost onima koji privatizuju da nekome to poklone, jer bi to verovatno moglo tako da se okonča. Takvih slučajeva je bilo u istoriji Srbije, ne samo malih već i velikih preduzeća i vredne imovine. Svaki put čujemo istu priču. Ovo je poslednja šansa da se rešimo nekih preduzeća. Naglasak je na izrazu „rešimo”. Očigledno niko ne veruje da ona mogu dobro da se prodaju. Ne mogu to da kažem za sva preduzeća, ali za neka od njih niko ne veruje da više mogu da funkcionišu. Zašto država okleva i ne raščisti situaciju sa preduzećima koja više nikada neće biti preduzeća nije jasno – kaže Savić.

Naš sagovornik naglašava da su preduzeća, za koja bi trebalo da budu raspisani tenderi, u različitoj situaciji. Među njima ima i visoko vrednih, poput „Petrohemije”, za koju je krajem prošle godine trebalo da bude raspisan tender. Ona je, prema njegovom mišljenju, jedno od boljih srpskih preduzeća. U ovom trenutku, zbog niskih cena nafte ne ostvaruje gubitak. Ona ima istorijske visoke gubitke.

– Ali nisu samo problem gubici. Ima ona proizvode za kojima postoji tražnja u Evropi, ali je to ciklična situacija. U jednom trenutku posluju pozitivno, u drugom ne. To ne znači da rade drugačije, već sve zavisi od ulaznih sirovina. To nije fabrika za proizvodnju čarapa, fabrika sa složenom tehnologijom i ekološki je opasna u smislu potencijalnog izvora havarija zbog hemijskih procesa. „Petrohemija” nije jednostavno preduzeće kojim može svako da upravlja. Ona je tehnološki povezana s NIS-om i zavisni su jedni od drugih. Neki finalni proizvodi iz „Petrohemije” idu u NIS, a ulazna sirovina u „Petrohemiju” opet dolazi iz NIS-a. Kako god obrnemo, knjiga se svodi na jedno slovo, a to je NIS, to jest ruska strana, koja može da zadovolji sve kriterijume – kaže on.

Vlasnik sirovina, dodaje, i jedino on može da napravi „Petrohemiju” prosperitetnom. Oni očigledno imaju svoje razloge zašto to ne rade. Kao kupci su spominjali su se i Poljaci, Kinezi, Kazahstanci, ali su bili neozbiljni. Ne može da se kaže da država nije bila aktivna i da nije tražila rešenje, ali to najmanje zavisi od naše strane, objašnjava Savić.

Inače, MMF (koji ima savetodavni aranžman sa vladom) skoro nikada ne propušta priliku da spomene neophodnost prodaje pančevačke fabrike, koja je uspešno sprovela unapred pripremljen plan reorganizacije. U oktobarskom izveštaju su naveli da podržavaju dalje napore na njenoj privatizaciji. U ranijim izveštajima, pre izbijanje pandemije, sugerisali su da bi tokom 2020. trebalo da bude prodata jer je njena dugoročna održivost u ovakvom statusu neizvesna.

Profesor Savić kaže i da je MSK iz Kikinde solidna fabrika, ali koja takođe zavisi od ulaznih sirovina. Kada je prihvatljiva cena gasa, oni prave dobit, kada gas ode gore, oni prave tekući gubitak. Prema njegovim rečima, MSK je prilično utegnuto preduzeće. Smanjili su broj radnika i uradili su sve ono što se njih očekivalo. Njihova tehnologija nije prevaziđena, ali su izgubili deo tržišta.

– Bilo je više tendera, ali nismo imali sreće da se ova fabrika privatizuje. Pitanje je kakva su očekivanja države. Očigledno je da potencijalni kupci i država nisu na istoj talasnoj dužini – kaže Savić.