Srpski
Prošle godine državne institucije i preduzeća su dominatno ugovarali poslove direktnim dogovorom ili postupcime javne nabavke u kojima je učestvovao samo jedan ponuđač.
Nesporno je Beograd moćan, neprekidno se razvija i sve je više novca u gradskoj kasi. Tako smo tokom rebalansa budžeta prestonice čuli da će ove godine dostići impozantnih 1,17 milijardi evra.
Međutim, bivši gradonačelnik Dragan Đilas uočio je da će biti 360 miliona više nego pre devet godina kada je on stolovao glavnim gradom, ali da će se investirati skromnih 89 miliona evra, naspram 190 miliona koliko je godišnje ulagano tokom njegovog mandata. Primetio je da nema novih vrtića, ambulanti, pa se upitao kuda odlaze znatno uvećani prihodi.
Svakako da Đilas, danas opozicioni političar, zna kako se u nas javnim novcem neracionano raspolaže. I sam je tokom gradonačelnikovanja imao spornih poteza, recimo trogodišnje subvencionisanje PKB kako bi sa upumpanih 69 miliona evra gradskog novca preduzeću pokrio poslovne gubitke. Ipak, sada je postavio relevantno i pitanje koje zahteva odgovor.
Teško da će Vesić, nekada Đilasov stranački kolega, ili neko drugi iz beogradske vlasti pouzdanije odgovoriti na javno postavljeno pitanje. Ali, do odgovora na postavljeno i slična pitanja se može doći i ako čitamo publikacije koje redovno objavljuje toplički Centar za demokratiju koji se godinama bavi slabostima javnih uprava i korupcijom.
Tako nailazimo podatak da su prošle godine državne institucije i javna preduzeća ugovorile poslove u zbirnoj vrednosti od cirka 4,1 milijarde evra. Gro poslova su takozvani sitni i poslovi srednje vrednosti koji se tako reći svakodnevno ugovaraju gotovo u svakoj većoj opštini. Vrednost sto najvećih je lane iznosila 829 miliona evra. Dakle reč je o ugovorima sasvim pristojnih iznosa.
Namenjeno miljenicima vlasti
Nevolja je što, kada su sto najvećih u pitanju, svi jesu ugovoreni nakon javnog konkursa, ali u čak 75 slučajeva stigla je ponuda samo jednog ponuđača. U osamnaest slučajeva su bila dva, u pet tri, tek u dve prilike četiri kandidata.
Odsustvo konkurencije je idealna prilika da se posao obavi po ceni ugovorenoj u četiri oka, a uključuju i "novac za ( vladajuću) stranku", kako se usmeno obično obrazloži neuobičajeno visoka cena.
Najvredniji posao sa državom kao naručiocem prošle godine je iznosio 71,2 miliona evra. Naravno da se na oglas javio samo jedan ponuđač. Poslovni ljudi su brzo shvatili da su aranžmani sa institucijama i javnim preduzećima rezervisani za firme izuzetno bliske vlastima, te već odavno i ne pomišljaju učešćem na tenderu navlačiti na sebe ljutnju moćnih. Stoga i ne pomišljaju na konkurse javnog sektora, a stranački miljenici i formalno ostaju bez rivala.
U slučaju kompanije koja je lane odradila najveći posao sa državom zanimljivo je da je prethodne sezone imala ukupno 22,3 miliona evra prihoda, trostruko manje od vrednosti samo ovog jednog posla, dobijenog bez konkurencije.
Postoje i firme koje godišnje za državu odrade više velikih poslova. Tako je lane jedno preduzeće realizovalo pet poslova sa javnim sektorom zbirne vrednosti od 65,7 miliona evra. Novosadsko preduzeće koje se tokom vlasti naprednjaka jako pročulo - dobilo je četiri veća "državna" posla vredna 19,7 miliona evra.
Bez konkursa
Dakle, lane se na sto najvećih konkursa raspisanih od strane javnog sektora ukupno javilo tek 134 ponuđača, čime je pretprošlogodišnji katastrofalno mali broj učesnika u proseku 1,52 dodatno smanjio na samo 1,34 po natečaju.
Još je, međutim, gori slučaj sa takozvanim sitnim poslićima. Gotovo svi se ugovaraju direktnom pogodbom, naročito od 1. jula prošle godine, kada je na snagu stupio novi Zakon o javnim nabavkama, po kome je izuzetno povišena vrednost posla za koji je obavezno raspisati konkurs.
Tako je tokom prvih pet meseci od primene novog zakona javni sektor Srbije raspisao tek 4.800 konkursa za poslove. Prethodne sezone raspisano je 122.066 konkursa, odnosno oko 50.000 za pet meseci.
Podsticaj naduvavanju cena
Može se samo zamisliti koliko su "olabavljeni" uslovi dodatno podstakli da se cene u ugovorima naduvavaju. Celoj mahinaciji prethodilo je preustrojstvo nekada agilne Uprave za javne nabavke, čija je nadležnost bila upravo kontrola procedure ugovaranja i legalizovanja poslova od strane javnog sektora.
Naravno, da je važan zadatak Uprave bio i stalan rad na poboljšanju procedure ugovaranja i povećanju konkurentnosti na konkursima za poslove javnog sektora. No, ova institucija, svuda u svetu izgrađena kao nadzor poslovanja javnog sektora, preustrojena je ostala na beznačajnim ulogama i godinama vegetira.
Drugi osnov za odlivanje budžetskog i novca javnog sektora je neprekidno uvećavanje broja zaposlenih u ovom segmentu. Tako se pri razmatranju rebalansa beogradskog budžeta čulo da je samo u poslednje tri godine nova lokalna vlast zaposlila 780 ljudi, bez precizno definisanih obaveza i koji uglavnom rade kao botovi i idu svuda gde je potrebno tapšati.
Ima za političare, nema za vrtiće
Mada se u spisima Republičkog zavoda za statistiku može naći podatak da je u Srbiji oko 602.530 ljudi zaposleno u javnom sektoru, nije jasno u kojoj meri su ovim podatkom obuhvaćeni zaposleni na određeni rok ili uposleni na privremeno- povremenim poslovima. Ponekad, pri analizi plata, država zarade ovih ljudi ne uzima u računicu kako ne bi umanjili prosek.
Kod nas ne samo da u svakoj instituciji ili javnom preduzeću ima poveći broj viška zaposlenih, već su i čitave grupacije profesionalizovane bez bilo kakve potrebe. Tipičan je primer Sklupštine Vojvodine, u kojoj je osamdesetak od sto i dvadeset poslanika profesionalizovano, premda je neposredno nakon promena 2000-tih, kada je pokrajinski parlament imao i nešto više nadležnosti, bilo moguće profesionalizovati rad najviše sedam izabranih da svoje sugrađane zastupaju u Banovini.
Kada se vidi koliko se budžetskih para odlije kroz naduvavanje cena u poslovima javnog sektora i zapošljavanje stranačkih funkcionera i aktivista, postaje jasno zašto malo preostaje za investicije. Naravno da u takvim okolostima nema ni novih vrtića, ni ambulanti.