Srpski
Ugovori o velikim i skupim državnim projektima imaju specijalne procedure i nisu u potpunosti dostupni javnosti ukazali su učesnici debate u organizaciji Transparentnost Srbija.
Najpozatiji primeri su Ekspo, Beograd na vodi, Moravski koridor, Generalštab, a osim u navedenim slučajevima, postoje brojne nepravilnosti u trošenju državnog novca koje prolaze bez reakcije nadležnih institucija. Osim velikih projekata, problematične su i male nabavke gde se takođe izbegavaju procedure.
Jedna od glavnih tema debate je bila je međunarodna izložba EXPO 2027 i velike investicije koje država najavljuje, a koje se odvijaju uz nedovoljnu transparentnost.
Donesen je poseban zakon – leks specijalis koji se odnosi na realizaciju specijalizovane izložbe Ekspo 2027 (EXPO Belgrade 2027,) kao i izgradnju Nacionalnog fudbalskog stadiona i stambenih objekata za smeštaj učesnika i posetilaca.
Prema procenama vlasti, taj projekat će koštati između 17 i 18 milijardi evra.
„Tek ćemo videti koliko će biti ‘izuzetih’ javnih nabavki, po specijalnoj proceduri“, naveo je Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
Partijski ili državni projekat?
On smatra da to „možda i jeste bio predizborni projekat jedne političke stranke i koalicije, ali nipošto nije program bilo kojeg organa države Srbije, ma koliko da se stvara privid da je reč o tome“.
„Imamo na sajtu Vlade Srbije banere, slike, video materijale, nešto što izgleda dosta lepo, što se populariše i svaki razuman čovek iz Srbije ili inostranstva bi pomislio da je to neki razvojni program Republike Srbije, a onda tražimo od te iste Vlade da nam dostavi dokument, ne sličice, nego dokument programa „Skok u budućnost“ i Vlada nam odgovara da to ne postoji“, objasnio je programski direktor Transparentnosti Srbija.
On je istakao da što su projekti veći i predstavljeni kao „nacionalni interes“, to su mehanizmi za kontrolu trošenja javnih sredstava manji, što je „srpski paradoks“.
Transparentnost Srbija je ranije upozorila da će radovi za izgradnju izložbenog prostora za EXPO 2027, objekata za smeštaj učesnika i posetilaca, Nacionalnog stadiona i prateće infrastrukture, čija vrednost bi mogla da iznosi milijardu evra, biti ugovoreni bez primene Zakona o javnim nabavkama „što stvara veliki rizik da troškovi budu veći nego što bi bili u uslovima pune konkurencije“.
„S jedne strane, imamo međudržavne sporazume, posebne zakone, razna tumačenja ili otvorena kršenja procedura kroz koje se realizuju ti najvažniji projekti, a s druge strane, desi se da neko bude uhapšen za nabavke običnog kancelarijskog materijala i nekakve sitne radove“, napomenuo je Nemanja Nenadić.
Podsećamo, vlada Srbije je predložila ovaj zakon pet meseci pošto je, posle tri godine kritika domaće javnosti i Evropske komisije, ukinut Zakon o linijskoj infrastrukturi, koji je na sličan način urušavao sistem javnih nabavki.
Transparentnost Srbija je tada istakla da je Vlada ukidanje Zakona o linijskoj infrastrukturi obrazložila samo zahtevima EU, a ne i sopstvenom spoznajom da je pogrešno urušavati antikorupcijska pravila. Donošenjem posebnog zakona za EXPO je pokazano da takva spoznaja nije ni postojala.
Ovakav pristup već postoji u nekoliko drugih slučajeva od kojih su najpoznatiji „Beograd na vodi“, nerealizovani „Južni tok“, dok je za „Moravski koridor“ donešen i poseban zakon iako postoji međudržavni sporazum sa SAD. Srbija ima potpisane međudržavne sporazume i sa Kinom, Rusijom, Turskom, Francuskom Azerbejdžanom.
Vlada nije ni pokušala da opravda ukidanje javnih nabavki
Zakon o EXPO 2027 predviđa formiranje nekoliko preduzeća u državnom vlasništvu, koja će imati svojstvo investitora, neka od njih su i formirana u međuvremenu. U članu 14. Zakona se kaže da ta privredna društva “neće primenjivati odredbe zakona kojim se uređuju javne nabavke“, te da će sama urediti pravila za svoje postupke nabavki i “obavezu obezbeđivanja transparentnosti postupka“. To je i učinjeno kroz Uredbu o pravilima postupka nabavke dobara,
„Vlada Srbije nije ni pokušala da opravda ukidanje javnih nabavki za ovaj vredan projekat u obrazloženju predloga zakona. Čak ni hitnost realizacije, koja se navodi kao razlog za odstupanje od drugih propisa, svakako ne bi bila valjan razlog, jer sam Zakon o javnim nabavkama omogućava skraćenje rokova kada je to opravdano“, navodi Transaprentnost Srbije u svojoj analizi ovog projekta.
Izuzetak od zakona postaje pravilo
Uzbunjujući podatak je taj da je količina novca potrošena u javnim nabavkama izjednačena onoj potrošenoj na nabavke koje nisu išle u skladu sa zakonom.
U 2023. godini vrednost zaključenih ugovora o javnim nabavkama iznosila je 860 milijardi dinara, dok je vrednost izuzetaka iznosila 824 milijarde dinara, a u 2022. vrednosti su iznosile 747 naspram 662 milijarde dinara u korist izuzetaka.
Da ugovori koji bi trebalo da budu javni zapravo ne mogu da stignu do javnosti, primetio je i Radmilo Marković, novinar Balkanske istraživačke mreže (BIRN) uz podsećanje da to nije novost, već stara praksa.
„Setimo se kako je predstavljen javnosti ugovor sa Fijatom. Sve je zacrnjeno“, opisao je Marković.
On je skrenuo pažnju i na praksu međudržavnih sporazuma, pri čemu kao poseban problem vidi način na koji se sprovode.
Kao primer, izdvojio je sporazum sa Kinom, koji je bio sklopljen 2009. godine, a na osnovu kojeg se dalje išlo u izvođenje raznih infrastruktivnih radova.
Marković je ocenio da upravo takve nedovoljno javne procedure govore o skretanju Srbije sa evropske agende.
„Taj pokazatelj da se sve ono što je vredno i sve ono što je skupo izmešta iz javnih nabavki pokazuje zapravo da mi ne idemo tim putem, nego da idemo nekim svojim putem, pored staze“, precizirao je Marković.
„Navikli smo da se krade“
Mihailo Gajić iz ekonomsko-istraživačke mreže Libek je dodao ranije da je problem i to što se sporne stvari u javnim nabavkama završavaju bez sudskog epiloga.
„Šta god se desi, ništa se ne završava optužnicama“, naglasio je on i konstatovao da je “žaba skuvana”.
„Navikli smo da se krade i izvlači novac iz državnih preduzeća i da država zapravo ne služi samo da podmiri potreba građana kao servis, budući da oni plaćaju porez, nego kao neko vrsta posebnog entiteta“, smatra Gajić.
Sa njime je saglasan i Marković, koji je rekao:
„Kada novinari nešto otkriju, ne postoji odgovor za to eventualno učinjeno delo, nema naknadno nikakve reakcije pravosuđa, ali to je sudbina svih drugih tekstova novinara“.
S druge strane, za Gajića je još veći problem to što građani zapravo nemaju osećaj da plaćaju porez.
„Nivo fiskalne iluzije je u Srbiji jako visok zbog toga kako je krojen naš poreski sistem. Pravu svest jedino zapravo imamo o plaćanju poreza na imovinu, jer nas redovno podsećaju na kvartalna plaćanja. Nemamo, međutim, predstavu o ostalim porezima koji se takođe plaćaju mesečno, ali se automatski odbijaju od naših zarada ili nam ih odmah obračunaju prilikom kupovine u prodavnici“, rekao je Gajić.
On smatra da bi bilo dobro da građani kad dobiju platu budu svesni koliko je otišlo na koji porez,
„Kad neko dobije bruto platu od npr. 150.000 treba da zna da je 50.000 otišlo na poreze, odnosno da vidi koliko država košta“.
Nenadić dodao da bi bilo lepo da građani znaju i koliko je svako od pojedinačno zadužen kada to učini država u njihovo ime.
Nabavke male vrednosti i velike nepravilnosti
Praksa izbegavanja procedura javnih nabavki prisutna je i kroz nameštanje procenjenih vrednosti nabavki, tako da one budu tik ispod pragova određenih zakonom, pokazalo je nedavno objavljeni priručnik TS.
U pitanju su nabavke do 3.000.000 koje idu bez raspisivanja javnog poziva.
Da je reč o potencijalnom „štelovanju“ procenjene vrednosti nabavke kako bi se izbeglo stvarno nadmetanje, ukazuje statistika. Ubedljivo najveći broj ovih nabavki (37,97%) ugovoren za vrednost između 2,9 i 3 miliona dinara, dok je statistički očekivano bilo da njihov udeo bude samo pet odsto, dok su u prvoj sledećoj grupi između 3 i 3,1 milion dinara ugovorene samo četiri nabavke koje čine 0,8%,
Nenadić je rekao da je nedavno uhapšen jedan državni sekretar. Uticao da pozovu firmu da im izvodi građevinske radove vrednosti do 3.000.000 dinara. Ta firma je dobijala upravo takve ugovore.
„Raspisivanje ovolikog broja nabavki tik ispod granice gde se može raspisivati je jasan signal. Kud treba bolji motiv za Kancelariju za javne nabavke da pokrene monitoring. Kada bi nadzor bio veći, ločigno je za pomisliti da bi bi videlo mnogo više nepravilnostii u javnim nabavkama nego što je to tada slučaj“, navodi Nenadić.
Marković kaže da je trend takav sve što je vredno izmešta se iz javnih nabavki: „To nije put ka Evropskoj uniji što je zvanična spoljnopolitčka opcija Srbije“.
Mihailo Gajić dodaje da sakrivanje većine podataka nema opravdanje, pošto nisu svi osetljivi.
„Koliko košta nešto, poput dela autoputa, koliko je povećana cena, kolika je isplaćena subvencija su podaci koji mogu i treba da se daju, dok primera radi koji model automobila će se sklapati u Kragujevcu može da bude poslovna tajna“, dodaje Gajić.
Prokop: Preskupo i holivudski
Slučaj železnice stanice Prokop je još jedan primer lošeg upravljanja i nenamenskog trošenja državnog novca i imovine.
Posle raspisanog neobavezujućeg konkursa, potpisan je obvezujući ugovor sa jedinom firmom koja se javila. Ovo partnerstvo, iako suštinski javno-privatno, nije sprovedeno u skladu sa Zakonom o JPP i koncesijama, te da je potpisani ugovor između Republike Srbije, odnosno Direkcije za imovinu i preduzeća „Reilvej siti“ ostao nedostupan javnosti.
Osim izgradnje Železničke stanice kompanija „Relvej siti“ je trebalo da gradi stambeno poslovni kompleks pored stanice, ali se od toga odustalo zbog erozije jer se plac nalazi na kosini. Ova kompanije je ćerka firme „PSP Farman“ iz Beograda.
Zbog toga ova firma je dobila nadoknadu, plac na Novom Beogradu u vlasništvu države, a umesto 30.000 kvadratnih metara dobili su tri puta više – 93.157 stambenog i poslovnog prostora. Poklonjena parcela na Novom Beogradu trebala je da bude glavna vatrogasna stanica Beograda.
„Prokop je složenija priča od ostalih, holivudska. Složeniji je mehanizam, ali tužilaštvo nije zanimalo, a ovaj projekat potvrdili su i Vlada i resorna ministarstva“, podseća Nenadić.
Mihailo Gajić kaže da iz državnih organa ponavljaju u ovakvim slučajevima da je „nešto urađeno“, što nije dobro rešenje.
Nenadić je priču o javnim nabavkama na kraju povezao i sa predizbornim obećanjima, koja zapravo podrazumevaju trošenje para građana i javne nabavke.
„Kada čujemo obećanja o izgradnji novih puteva, mostova, železnica, škola i bolnica, koja često nisu potkrepljena informacijama o tome kako će se sve to finansirati. Čak i kada se ta predizborna obećanja ispunjavaju, što se ne dešava uvek, to se ne čini kroz one procedure koje poznaje naš zakon i nastavlja se nenamensko trošenje javnih resursa“, zaključio je Nenadić.
Debata je deo projekta „Spasavanje javnih resursa – Brod koji tone“.